Отправлено: 15.07.09 19:33. Заголовок: РУСКО - СРПСКА ИМПЕРИЈА(продолжение)
Руси и Срби су један народ, једна душа. ОДИН НАРОД, ОДНА ДУША.
Православни братски народи који се боре против зла које се шири светом. Заједно ћемо лакше. Заједничка борба довешће нас до циља. Ми смо окренути једни другима. Зато је природан процес да једнога дана будемо у истој држави. РУСКО СРПСКОЈ ФЕДЕРАЦИЈИ. ЗА ПОЧЕТАК... АЛИ ВЕЋИНА НАС БИ ИПАК РАДИЈЕ РУСКО СРПСКУ ИМПЕРИЈУ... РАЗУМЉИВО!!!!!!!!
Сербия заинтересовалась покупкой истребителей МиГ и «Сухой» 23 декабря 2011, РИА Новости a:1:{i:2;s:2708:" http://www.imperiya.by/news.html?id=80725 Сербское руководство рассматривает возможность покупки для своих ВВС и сил ПВО истребителей российских корпорации МиГ и компании «Сухой», сообщил местный телеканал В92 со ссылкой на министерство обороны Сербии.
Власти Сербии отправили запрос на предоставление информации о различных свойствах и характеристиках истребителей компаниям ОАО «РСК МиГ», ОАО «Компания Сухой», шведской Saab AB , французской Dassault Aviation, европейской Eurofighter, и американским Boeing и Lockheed Martin, передает РИА «Новости».
Согласно сообщению В92, все эти авиапроизводители представили устраивающие сербское Минобороны сведения о своих машинах. Теперь главному военному совету военного ведомства Сербии предстоит составить план приобретения истребителей для нужд ПВО и ВВС.
#{weapon}«После проведения предварительного анализа, всем кандидатам, которые отвечают требованиям (минобороны Сербии), будет в течение 2012 года выслано официальное предложение (участвовать в конкурсе)», - говорится в сообщении Министерства обороны Сербии, которое приводит В92.
Как передает телеканал, в настоящий момент есть информация о намерениях Белграда приобрести либо российский истребитель Су-30, либо американские F16 и FA18, либо французский Rafale, либо европейский Eurofighter Typhoon, либо шведский JAS 39 Gripen. Минобороны не предоставило данные о количестве истребителей и возможных сроках их поставки. Однако ранее командующий ВВС и ПВО Сербии бригадный генерал Ранко Живак заявлял, что стране необходима как минимум целая эскадрилья новых самолетов - от 12 до 14 единиц. Он добавил, что оптимальным считает количество от 20 до 24 самолетов.
По словам Живака, на вооружении Сербии сейчас состоят «несколько» военных самолетов МиГ-21, которые были произведены в 1970 и 1980 годах. Эти машины, как утверждает командующий ВВС и ПВО Сербии, выработают свой ресурс к 2015 году, и именно для их замены планируется закупка новых истребителей.
По его словам, в настоящий момент также созданы все условия для ремонта и продления срока службы учебно-боевых самолетов Orao и Super Galeb югославского производства.
Военной авиации Сербии был нанесен существенный урон во время операции НАТО «Милосердный ангел» против Югославии в 1999 году. В частности, тогда была уничтожена большая часть самолетов МиГ-29 - самых новых истребителей, которыми располагал Белград к началу боевых действий. В настоящий момент власти Сербии имеют четыре этих истребителя, которые в 2009 году прошли модернизацию при участии ОАО «РСК МиГ». ";}
/24.12.2011/ Россотрудничество поблагодарило курян за продуктивную работу в ходе визита в Сербию В администрацию региона поступило письмо от руководителя представительства Россотрудничества в Республике Сербия Михаила Денисова, в котором он отмечает высокий уровень подготовки делегации Курской области к проведению переговоров с сербскими коллегами и отличное качество презентаций о достижениях региона, сообщает пресс-служба главы региона.
В послании, в частности, отмечено, что проведенные переговоры и установленные прямые контакты с представителями бизнеса, ассоциации малых и средних предприятий, главами городских администраций и торговых палат, а также организациями соотечественников позволят активизировать сотрудничество и внешнеэкономические связи регионов Сербии и Курской области.
Напомним, на днях бизнес-делегация Курской области и официальные представители российского региона побывали в Сербии. В российском центре науки и культуры «Русский дом» в Белграде курские бизнесмены провели презентацию социально-экономического, научного и культурного потенциала соловьиного края. Кроме того, представители курского бизнеса провели ряд деловых переговоров, презентовали несколько коммерческих проектов, в том числе по созданию торгово-промышленного объединения «Сейм - Дунай», и посетили выставочный и торговый центр в городе Нови Сад.
Официальная делегация от российского региона презентовала в «Русском доме» областные программы по оказанию содействия добровольному переселению соотечественников, проживающих за рубежом, и по поддержке соотечественников за рубежом. Позже официальные лица провели переговоры с заместителем министра экономики и регионального развития Сербии Еленой Марьянович и обсудили ряд вопросов торгово-экономического сотрудничества в рамках действующего меморандума. Также была достигнута договоренность об организации презентации Республики Сербия на Среднерусском экономическом форуме.
Сообщение: 16042
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 21.01.12 20:56. Заголовок: 20.1.2012/ Умер добр..
цитата:
20.1.2012/ Умер доброволец и русский патриот http://www.srpska.ru/article.php?nid=18718&new=1 Редеют ряды братства русских добровольцев, воевавших в Югославии. 23 декабря скоропостижно скончался Сергей Люблинский, принимавший участие в боевых действиях в Боснии в составе отряда "Царские Волки", участник легендарного боя за высоту Заглавок, в окрестностях города Вышеграда 12 апреля 1993 года. Сергей похоронен 26 декабря на Шерементьевском кладбище в столице. Прощай, Брат, да будет земля тебе пухом! Однополчане.
СЛАВА МУ И ВЕЧНИ ПОКОЈ ДУШИ НАШЕМ БРАТУ И ПРИЈАТЕЉУ СЕРГЕЈУ ЉУБИНСКОМ!
Бранка
moderator
Сообщение: 16050
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Сообщение: 16306
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 22.02.12 00:57. Заголовок: /21.2.2012/ В сербск..
/21.2.2012/ В сербском городе одну из улиц назвали в честь Красной Армии http://www.srpska.ru/article.php?nid=18884&new=1 Одну из центральных улиц сербского города Чачак назвали в честь Красной Армии. Табличку с новым наименованием улицы открыл на торжественной церемонии представители местной городской мэрии и российский посол в Сербии Александр Конузин. Улица, названная именем Красной Армии, имеет протяженность 2 километра.
Посол России подчеркнул, что в 2009 году улицам Белграда, сербской столицы, уже были возвращены имена советских военачальников маршала Толбухина, генерала Жданова, Красной армии. Мэр города Чачак отметил, что решение назвать улицу именем Красной Армии – это исправление исторической несправедливости, сообщает ИТАР-ТАСС.
"68 лет назад наш край от немецких оккупантов вместе с югославскими войсками освобождали и военнослужащие Красной армии, — отметил вице-мэр Чачака Саша Обрадович. — В ходе боев здесь погибли 464 красноармейца. Наша мэрия приняла решение увековечить этот исторический факт и память павших россиян, дав одной из улиц нашего города имя Красной Армии".
Чачак был освобожден советскими и югославскими войсками 3 декабря 1944 года.
"Сербский народ с глубоким уважением хранит память о тех, кто помог ему обрести свободу. Никакие события, политическая конъюнктура не способны стереть следы наших исторических связей", — отметил посол России в Сербии Александр Конузин.
Представители мэрии Чачака также вручили российскому послу денежную премию "За вклад в развитие города и связей с Россией". Александр Конузин передал награду в фонд Красного Креста Чачака.
Примечательно, что название улице Красной Армии Чачака произошло в преддверии 23 февраля – Дня защитника Отечества. Именно в этот день 1918 года вышел декрет о формировании рабоче-крестьянской Красной Армии.
Сообщение: 16350
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 26.02.12 17:54. Заголовок: Гимн России над Белг..
Гимн России над Белградом Александр МЕЗЯЕВ | 26.02.2012 | 10:26
25 февраля исполнилось девять лет с того дня, когда лидер Сербской радикальной партии профессор юридического факультета Белградского университета Воислав Шешель добровольно прибыл в Международный трибунал по бывшей Югославии, чтобы опровергнуть выдвинутые против него обвинения в совершении международных преступлений. Итоги этих девяти лет во многом поразительны. Несмотря на то, что против В.Шешеля работал самый дорогостоящий международный судебный механизм в мире (25% бюджета ООН), ни одно из обвинений доказать не удалось. Несмотря на то, что В.Шешель защищается лично, ему было отказано в реализации практически всех процессуальных прав: право на разумное время проведения процесса, право на временное освобождение, право на привилегированное общение с адвокатом и даже… право на уведомление о причинах ареста!
Воислав Шешель является единственным обвиняемым МТБЮ, которому отказано в праве на финансирование его защиты! Никому, в том числе высшим государственным лицам бывшей Югославии, например президенту Республики Сербской Р.Караджичу, президенту Сербии М.Милутиновичу или президенту Югославии С.Милошевичу, не отказывали в этом праве. Никому, кроме В.Шешеля. Восторжествовало бесправие: было сорвано проведение защитной части процесса, нарушено ещё одно право обвиняемого – право на представление защиты. Интересно, что в современных международно-правовых актах по правам человека «право на представление защиты» не закреплено. Закреплено право на достаточное время для подготовки защиты, право на достаточное время для представления защиты, но само право на защиту прямо не предусмотрено. И это понятно: создателям этих актов даже не приходило в голову, что обвиняемый может быть лишён права на само представление защиты. Однако в наши дни, в XXI веке, лишение человека права на защиту - реальность «великой демократической Западной цивилизации»! И об этом мировая общественность должна знать.
Воислав Шешель лишён не только процессуальных, но и общечеловеческих прав, например права на адекватную медицинскую помощь. Заключение независимой медицинской комиссии показало, что предоставляемая Шешелю терапия не просто неадекватна, но губительна! При этом и членам семьи, и любому лицу, которое посетит В.Шешеля в тюрьме, запрещается говорить о состоянии его здоровья! Возникает вопрос: почему супруга В.Шешеля не имеет права сообщить, что её муж тяжело болен или что он не получает необходимой медицинской помощи? Кто дал гаагским прокурорам право требовать от родственников подобные «подписки о неразглашении»? И разве не являются такие требования доказательством преступного умысла? А ведь только что было установлено, что в январе Шешелю пытались подсунуть среди других лекарств некий неизвестный препарат. И власти МТБЮ хранят по этому поводу молчание! Только молчать в этой ситуации не получится. Ибо любой нормальный трибунал обязан провести в такой ситуации расследование. Отсутствие расследование есть само по себе доказательство преступного умысла.
А самое поразительное - за эти годы Западу не удалось уничтожить Сербскую радикальную партию, которая остаётся одной из главных политических сил, противостоящих глобализму. И не только на Балканах. Это воочию показал грандиозный митинг, состоявшийся 25 февраля в Белграде.
Мне доводилось бывать на митингах сербских политических партий не раз. И если ранее митинги СРП собирали около 5 тысяч человек, то на этот раз была заполнена 25-тысячная Белградская «Арена». На митинге, продолжавшемся более 4 часов, выступили руководители партии, юридические советники В.Шешеля, историки, военные, юристы, деятели культуры. Выступали и свидетели на процессе В.Шешеля в МТБЮ (в том числе те, которые подвергались угрозам со стороны прокуратуры МТБЮ – они публично рассказали об этом). Выступавшие требовали немедленного и безусловного освобождения В.Шешеля. В зале присутствовали послы многих стран мира и, хотя они не выступали, сам факт их присутствия говорит о позиции этих государств. Особо эмоционально восприняли собравшиеся выступления представителей Российского общественного комитета в защиту прав В.Шешеля: Председателя Комитета ректора Московского торгово-экономического университета профессора С.Н.Бабурина, руководителя Центра изучения современного балканского кризиса Института славяноведения РАН профессора Е.Ю.Гуськову и автора настоящей статьи. Важно отметить, что митинг начался с российского гимна. И даже гимн Сербии исполнялся после него. Выступления постоянно прерывались аплодисментами и скандированием «Русия!» каждый раз, когда упоминалось само имя государства российского.
Хочется верить, что Россия сможет сказать своё слово при действительно объективной оценке деятельности Международного трибунала по бывшей Югославии. Ведь ряд процессов в МТБЮ могут «перетечь» в новый международный трибунал под названием МОМУТ («Международный остаточный механизм для международных уголовных трибуналов»). И хотя этот МОМУТ начнёт свою деятельность только в следующем году, уже сейчас можно сказать, что мы воскликнем: «Ба, знакомые все лица!» Состав этого трибунала будет почти полностью идентичен МТБЮ. Кстати, как стало видно из ежегодного доклада МТБЮ в СБ ООН, Гаагский трибунал планирует рассматривать дело Шешеля аж до 2016 года! Это означает, что даже если Шешель будет оправдан судебной палатой, ему придётся просидеть в тюрьме ещё четыре года – столько выделили себе гаагские судьи для рассмотрения апелляции прокуратуры!
Подведение итогов девяти лет заточения В.Шешеля в гаагской тюрьме и митинг 25 февраля стали событиями противоречивыми. С одной стороны, был отмечен рубеж растянувшегося на девять лет преступления против лидера СРП, причём преступления – подчеркнём это, - совершаемого под эгидой ООН. Однако, с другой стороны, все увидели, что Сербская радикальная партия под руководством В.Шешеля укрепилась и готова к новым победам. Это особенно важно для мобилизации всех сербских патриотических сил перед предстоящими в мае 2012 года парламентскими выборами. http://www.fondsk.ru/news/2012/02/26/gimn-rossii-nad-belgradom.html
Бранка
moderator
Сообщение: 16585
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
Отправлено: 17.03.12 22:47. Заголовок: Министар иностраних ..
Министар иностраних послова Србије допутоваће у Русију у радну посету 15-17. марта
14.03.2012, 16:55 Photo: EPA
Министар иностраних послова Србије Вук Јеремић допутоваће у Русију у радну посету 15-17. марта. Ово је данас саопштено у руском спољнополитичком надлештву.
У министарству је речено да „је планирано да се у току преговора шефова спољнополитичких надлештава размотри широк спектар питања руско-српске сарадње, као и актуелни проблеми европске и светске политике и ситуација у балканском региону с акцентом на регулисање косовског питања“.
„Између Русије и Србије се води динамичан и темељан политички дијалог, - констатовано је у дипломатском надлештву. – Широки контакти на највишем нивоу, на линији влада, парламената, министарстава и надлештава у потпуности одражавају обострано расположење да се билатералне везе подигну на нови ниво.“
„Посебна пажња се и у оквиру међувладиног Руско-српског комитета за трговину, економску и научно-техничку сарадњу посвећује јачању трговинско-економских међусобних веза, - истакнуто је у МИП. – Међу земљама Западног Балкана Србија је традиционални лидер у величини робне размене с Русијом, а њен обим је прошле године повећан за 42,5 процента у поређењу с 2010. годином и износи преко 2 милијарде америчких долара.“
Бранка
moderator
Сообщение: 16657
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
22.3.2012/ Стаљинов словенски пројекат Већ више од десет година постоји међународни правни термин „Савезна држава Русије и Белорусије“. А ретко ко зна или се сећа планова да се до 1953-1954. године створи међународна конфедеративна творевина сличног назива - „Словенска савезна конфедеративна држава“ (ССКД), у чијем саставу би били СССР, Пољска, Чехословачка, Бугарска, Југославија, или (друга варијанта пројекта) - Украјина, Белорусија и споменуте државе. Престоница би била у Београду, Минску, Софији или Варшави.
При том је улазак Украјине и Белорусије у ОУН 1945. године представљао први спољнополитички корак у стварању ССКД. Међутим, том стратешком пројекту су се противили не само Запад него и поједини, наизглед, савезници СССР-а. А и у највишем совјетском руководству било је доста противника словенске међудржавне конфедерације.
Као што је познато, совјетско руководство је током Великог Отаџбинског рата ишло путем јачања, пре свега, војно-политичког савеза словенских народа, а после његовог завршетка - политичко-економског савеза словенских држава. Испрва су, 1946-1947. године, пројекат конфедеративне државе активно подржали Тито и други руководиоци Југославије. Уз то, Тито је предложио да Београд постане престоница нове државе, чему се СССР није противио, пошто није желео да се званично позиционира као „руководилац“ те државе. Сличан став о том пројекту имале су и друге словенске земље.
Узгред, још 5. априла 1941. године, када је током посете председника југословенске владе Душана Симовића у Москви потписан петогодишњи Уговор са СССР-ом „о пријатељству и ненападању“, усмерен против фашистичких агресора, у разговору са Стаљином разматрана је идеја о савезу словенских држава независно од њихових политичко-идеолошких система. Симовић је рекао да Југославија у начелу подржава ту идеју, истакавши чињеницу да су још у 19. веку Србија и Црна Гора биле за такав савез. Међутим, хоће ли стварање такве државе дозволити западне силе - Немачка, Италија, Ватикан? Стаљин је узвратио да је за њих тај савез не само неповољан него и опасан. А већ сутрадан су трупе Немачке, Италије и Мађарске упале у Југославију и убрзо је окупирале. До даљег развоја пројекта долази већ 1945. године.
На пријему у Кремљу, одржаном 28. марта 1945. године у част председника Чехословачке Едварда Бенеша, Стаљин диже здравицу „за нове словенофиле који су за савез независних словенских држава“! Генералисимус истиче да су „и Први и Други светски рат избили и били вођени на леђима словенских народа. Како не бисмо дозволили Немцима да се подигну и започну нови рат - потребан је савез словенских народа“.
Истичемо да после Стаљина ниједан совјетски политичар никада није званично користио термин „Словени“, а о „савезу словенских народа“ да и не говоримо, зато што је политика послестаљинског руководства у суштини била антисловенска. Али идеју словенске међудржавне творевине једногласно подржава VI Свесловенски конгрес, одржан 8-11. децембра 1946. године у Београду, између осталог и Тито у свом наступу. Међутим, раскид војно-политичких веза са СССР-ом и другим социјалистичким земљама, који су испровоцирали „титовци“ 1948-1949. године, а тим пре учешће Југославије у такозваном „Балканском пакту“ створеном 1952. године, у коме су поред Југославије биле Грчка и Турска (чланице НАТО-а), изводе Југославију из словенског пројекта.
Рекло би се, СССР је већ тада требало да узврати стварањем војно-политичког блока, сличног НАТО-у, али је Москва одабрала другу стратегију: Варшавски споразум је успостављен тек 14. маја 1955. године. А 1947-1953. Совјетски Савез склапа дугорочне уговоре о узајамној војној помоћи, координацији спољне политике и тесној економској сарадњи са земљама - потенцијалним учесницама ССКД. У то време долази до, такорећи, „унакрсног“ економског садејства истих (и других) источноевропских земаља у оквиру Савета за узајамну економску помоћ (СЕВ), проглашеног почетком јануара 1949. године. Земље-чланице СЕВ-а од јесени 1952. прелазе на координацију унутрашњих и спољних економских планова.
У исто време у СССР-у престају прогањања свештеника и верника. То јест, економско-политички и, рецимо то овако, међуконфесионални темељ савезне словенске конфедерације створен је у раздобљу 1946-1953. године.
У СССР-у се координацијом стварања такве државе бави Словенски комитет СССР, настао марта 1947. године. У његовом раду учествују многи економски, правни и идеолошки ресори - општесавезни, белоруски и украјински. Он је правни наследник Свесловенског комитета основаног у Москви 5. октобра 1941. године. Стални председник тог комитета је генерал-лајтнант инжењерије Александар Семјонович Гундоров (1894-1973). У председништво комитета улазе врло познате личности: војна лица Ф. И. Толбухин, С. А. Ковпак, писци Н. С. Тихонов, Јакуб Колас, В. В. Вишњевски, А. Ј. Корнејчук, научници Б. Д. Греков, Н. С. Державин, Н. А. Вознесенски (председник Госплана СССР до јесени 1948), М. З. Сабуров (председник Госплана СССР 1949-1958), Т. Д. Лисенко, први председник управе Савеза композитора СССР Б. В. Асафјев, народна уметница СССР Л. П. Александровска, министар високошколског образовања СССР С. В. Кафтанов, митрополит Крутицки и Коломенски Николај (Јарушевич).
Штампани орган тог комитета 1947. постаје месечник „Словени“, издаван од децембра 1941. године. А колико интензивно Словенски комитет СССР ради, макар у културно-историјској сфери, сведоче неке активности из 1949. године: обележавање стогодишњице рођења бугарског песника и публицисте Христе Ботева, 125. годишњице рођења чешког композитора Беджиха Сметане, 200. годишњице смрти пољског песника Ј. Словацког, сећања на Адама Мицкевича, као и одржана предавања и издате брошуре о словенској државности.
Чест гост комитета био је председник Северноамеричког словенског конгреса Лео Кржицки (Пољак). Од јесени 1947. успоставља се сарадња са Канадским словенским комитетом и његовим генералним секретаром Џоном Бојдом (И. И. Бојчук, западни Украјинац), а од 1950. и са Друштвом обједињених Украјинаца Канаде. Од 1952. почињу да се успостављају контакти са словенским организацијама у Аргентини (уз помоћ шефа државе Хуана Перона), Аустралије, Новог Зеланда. На пример, у информацији о раду Словенског комитета СССР у 1953. години, припремљеној за ЦК КПСС, истиче се између осталог да „...у циљу пружања подршке Словенском комитету Уругваја у организовању библиотеке и побољшања рада руских школа за децу и одрасле, Словенски комитет СССР упутио је том савезу током 1953. године преко 1.500 разних књига и уџбеника, као и географске карте и друга учила“. Исте године Словенски комитет СССР одржао је свечане скупове поводом десетогодишњице боја под Лењином (у Могиљовској области Белорусије средином октобра 1943. године, где су се истакле пољске јединице), 75. годишњице ослобођења Бугарске од отоманског јарма, 75. рођендана истакнутог чехословачког друштвеног радника и писца Здењека Неедле. О тим и другим скуповима писала су гласила у СССР-у и источноевропским словенским државама, о њима је редовно писала и југословенска штампа.
Словенски комитет често размењује делегације са словенским заједницама у Великој Британији, Белгији, Немачкој, Грчкој, Ирану, Либану, Ираку, Италији, Шпанији, Француској, Шведској, САД, Канади, Аргентини, Бразилу, Парагвају, Уругвају, Чилеу, Етиопији, Аустралији, Новом Зеланду, Јужноафричком савезу (ЈАС). Истичемо да, услед одсуства званичних односа СССР-а са низом наведених земаља, укључујући Шпанију и ЈАС (дипломатски односи са ЈАС, успостављени у пролеће 1942. године, прекинути су у лето 1949. по жељи Преторије), односе са њима заправо одржава Словенски комитет Совјетског Савеза, и то врло успешно.
Слични комитети и њихова гласила подједнако активно раде и у Белорусији, Украјини, Пољској, Чехословачкој и Бугарској.
Међутим, стварање НАТО-а априла 1949. године и заоштравање совјетско-југословенских односа, почетак рата у Кореји успоравају процес стварања „Словенске савезне конфедеративне државе“.
Уосталом, тих година се у највишем руководству СССР-а већ ради на укидању тог стратешког пројекта. Према архивским подацима, Хрушчов, Маљенков, Берија и Микојан не једном су покушавали да убеде Стаљина у преурањеност таквог пројекта, као и у то да ће стварање ССКД убрзо погоршати ионако напете односе са САД и НАТО, и да је боље створити „просовјетски НАТО“.
Сем тога, руководилац Бугарске Георги Димитров од самог почетка подржава Титову идеју из 1948. године о стварању такозване „Балканске“ и шире - „Дунавско-Балканске конфедерације“ или „федерације“, и то уз учешће свих источноевропских земаља, као и Грчке и Албаније. Што заправо одбацује у други план пројекат словенске међудржавне конфедерације.
Стаљин јавно осуђује идеју Тита и Димитрова током совјетско-бугарско-југословенског сусрета 10. фебруара 1948. године у Москви (из Бугарске присуствују Георги Димитров и Васил Коларов, из Југославије Едвард Кардељ, Милован Ђилас и Владимир Бакарић). Тито је демонстративно одбио да допутује на тај састанак. На „пробни“ предлог југословенске делегације о припреми пројекта федерације Југославије са Албанијом, Стаљин оштро узвраћа: „Не, прво федерација Бугарске-Југославије, а затим обеју с Албанијом“. И додаје: „Ми мислимо да такође треба створити федерацију која обједињава Пољску са Чехословачком. Или - то могу бити конфедерације“ (вид., напр. Енвер Хоџа, „Размишљања о југословенском 'социјализму'“, Тирана, на руском језику, 1981.; Сабрана дела и писма Јосифа Стаљина у 33 тома, Пекинг-Тирана, 1977-1979, т. 28).
Изгледа да Стаљин, не без основа, у идеји Београда и Софије види покушај да се „подлока“ стварање словенског конфедеративног савеза и СССР посредно прикаже као својеврстан ликвидатор државне независности земаља Источне Европе. Опет, укључивање Грчке у тај пројекат заправо значи да Тито и Димитров самим тим потврђују оптужбе Запада о мешању „просовјетског источног блока“ у унутрашње ствари Грчке (у то време захваћене крвавим грађанским ратом). Титово неприсуствовање сусрету у Москви посредно потврђује такве Стаљинове прогнозе. Ускоро су се оствариле...
А у то време Стаљин често побољева, што омогућава кочење рада на стварању словенске међудржавне конфедерације. Такође истичемо да најактивнији и најутицајнији заговорници пројекта ССКД напрасно умиру, опет истих тих година: Андреј Жданов (фактички Стаљинов наследник) 1948. године, Жикица Јовановић (вођа антититовске опозиције) и Борис Асафјев 1949. године, Васил Коларов (руководилац Бугарске) 1950. године, Клемент Готвалд (руководилац Чехословачке) 1953. године. Најдуже се „одржао“ Болеслав Берут: он напрасно умире 1956. и то у Москви. Упадљиво је такође да у извештају Маљенкова XIX конгресу КПСС (5. октобра 1952) ништа није речено о Словенском пројекту; само су га Готвалд и Берут споменули, док је руководилац Словенског комитета СССР био делегат истог конгреса без права да наступа.
Стаљин присуствује само првој и последњој (5. и 14. октобра) седници, и са кратким говором наступа на последњој. Ни у његовом наступу нема ни речи о словенском конфедеративном пројекту.
У међувремену, од 1955. године часопис „Словени“ почиње да излази једном у два месеца, а од 1957. - једном тромесечно. Јула 1958. године А. С. Гундоров се у извештају ЦК КПСС вајка: „...Словенски комитет се сада одржава у 'конзервисаном' виду. На минимум је сведена веза са братским словенским земљама, ликвидиран је прес-биро, забрањени политички наступи итд. Преостала је само веза са словенском емиграцијом Америке и Аустралије. Број запослених у комитету смањен је на 5 људи, а председништво је укинуто“. И - никаквог одговора...
Уосталом, „одговорено“ је у јесен исте године: од новембра 1958. престаје да излази часопис „Словени“.
Најзад је, марта 1962. године, Словенски комитет СССР расформиран: ЦК КПСС га оптужује за „пропаганду националне искључивости“, „игнорисање одлука ХХ и XXII конгреса КПСС“ и „подилажење култу личности“.
По мишљењу руског историчара и публицисте Николаја Кикешева, „политичка функција општесловенског покрета нарочито се испољила крајем Великог Отаџбинског рата, када је Европа била подељена на сфере утицаја, и совјетско руководство се определило за стварање савеза словенских држава. Та политика је добила свестрану подршку руководилаца словенских земаља, као и делегата Светског Словенског конгреса у Београду (децембра 1946). Словенски савез требало је да постане основ блока држава народне демократије из Средње и Југоисточне Европе“. Али су потом „совјетски идеолози поново одлучили да се ослањају на доктрину пролетерског интернационализма“. Кикешев сматра да је руководство СССР могло да идеју словенства користи у политичке сврхе зато што је та појава објективно постојала и постоји у подсвести словенских народа.
Тако да се испоставља како је нова „Савезна држава Русије и Белорусије“ - заборављена стара. Али, зашто се овог пута заустављамо?
„Пословни разговори“ поново су посвећени недавно завршеном економском форуму на Копаонику. Саговорник нашег извештача Јоване Вукотић, је господин Јуриј Бајец, професор Београдског универзитета и саветник премијера Републике Србије. Питања постављена господину Бајецу, слична су питањима која су била постављена и другим саговорницима. Занимљиво је упоредити одговоре које ћемо чути од различитих саговорника....
Ово је елитни економско- политички скуп. Амбасадори водећих земаља света су говорници на панел дискусијама, као и најпозванији људи из области економије и привреде из региона. Коме су намењене поруке и закључци са овог скупа?
Пре свега су намењене влади Републике Србије, која је главни извршни орган и спроводи економску политику. Пракса је већ неколико година, нарочито у мандату ове владе, на чијем челу је Мирко Цветковић, који већ ево 4.пут долази на Копаоник (економски форум) и у свом је говору рекао да је влада значајан део препорука које су овде чуле уграђивала у своју економску политику и у своје конкретне мере. Према томе и овај скуп, који се одржава у светлу добијања статуса кандидата за учлањење у ЕУ, заправо ће послати скуп конкретних порука које би влада, наравно не ова, него следећа, требало да уради. Суштински посаоће бити како на остваривању макроекономске стабилности, тако на поновном успостављању раста после завршетка овог кризног периода (надам се крајем ове године и током следеће). А са друге стране, реформе које би Србија требало да спроводи и у јавном сектору и у другим областима, на неки начин уклопи у она поглавља, а има их 35 (приступни услови за ЕУ) да заправо затварањем тих поглавља, истовремено затвара и поједине области реформисања свог економског и друштвеног система. Тиме коначно може да успостави до краја оне принципе које ЕУ тражи, а које, ако Србија жели да буде једна модерна и развијена привреда би иначе морала да ради, чак и ако не жели да уђе у ЕУ. Основне проблеме нико неће решавати за Србију, већ их Србија ипак мора сама решавати.
Јавност у Србији је врло поларизована када је реч о сарадњи са ЕУ, односно са Русијом. Србија је мала земља и било би корисно да има добре економске односе са обе стране. Како јавност, а и добар део политичке елите учинити мање поларизованим, а спремнијим на сарадњу са обема странама?
Око поларизације- мислим да је реч о једној исконструисаној ситуацији и можда ту мало и медији доприносе, можда неке појединачне изјаве. Коначно, истина јесте да више у политичком делу живота Србије постоје различита мишљења о том питању. Врло конкретно, рецимо, две политичке партије које делују у Србији и које су парламентарне странке, као што је Демократска странка Србије, а поготову Радикална странка, врло експлицитно сматрају да Србија не треба да се учлањује у ЕУ. Они су мишљења да ће Србија од ЕУ имати веће штете, а да недовољно користи огромне могућности које нуди Русија- инвестиционе, трговинске итд. Значи, то је један јавни политички став. Са друге стране, све друге парламентарне странке у Србији, укључујући и ову да кажем тренутно, и по анкетама, најјачу политичку странку, то је Српска напредна странка, а онда наравно комплетну коалицију, коју чини садашња влада, има опет јасно опредељење када је реч о европском путу Србије. Мој главни аргумент да је реч о једној помало вештачкој причи и економски гледано, потпуно неубедљивој, је то да је пракса показала да су земље које су у претходном периоду ушле у ЕУ, не само да су задржале, него заправо појачале економске везе са Русијом. То је по мени сасвим логично, јер у крајњој линији, само учлањење у ЕУ је заправо потврда да сте ви један зрели економски систем, да сте оспособљенији, да сте функционалнија тржишна привреда, да сте привукли стране инвеститоре, да сте више окренути ка извозу и у том смислу је сасвим логично да ви опет тражите најбоље могућности, једним делом у ЕУ, другим делом код других партнера. Навешћу пример Србије, иако је споро ишла ка ЕУ, али је ипак имала Споразум о Стабилизацији и асоцијацији и ево сад је добила статус кандидата, да је да ли случајно или не, значајно повећа свој извоз према Русији и смањила тај огроман дефицит који Србија има према РФ, због огромног увоза енергената, гаса и нафте. Уверен сам, да у мери у којој ће Србија и институционално ићи ка ЕУ, у жељи да постане пуноправни члан, да ће се све више оспособљавати да ојачава своју трговиснку размену са Русијом. Такође, и да користи све могуће споразуме и аранжмане које је Русија нудила, пре свега у области енергетике и инфраструктуре, али и у свим другим областима, а са друге стране да искористи огромно руско тржиште. Мислим да у том погледу не постоји никаква несагласност у економском смислу, али тачно је да у политичком смислу, постоје (политичке) снаге које, по мом мишљењу нису бројне, али постоје- дакле имају јак политички став, али без јасних економских аргумената.
Прошле године оформљена је царинска унија Русија-Белорусија- Казахстан. Извозници из Србије су у почетку имали проблема због нове правне регулативе, али та стварање царинске уније такође доноси и повећање тржишта, што је добро. Са друге стране, Русија је постала чланица СТО и увозне царине ће морати да снизи у сваком погледу, стога повољни трговиснки/царински уговори које има са Србијом губе на важности?
Наравно, да је Србија много профитирала од чињенице да највећи део својих производа може без царина да извози у РФ. За то што постоји огроман дефицит између Србије и Русије, није крива Русија, него се Србија још није оспособила да обезбеди квантитет, квалитет и цену. Али бих почео баш од квантитета, јер се показало да руско тржиште хоће масу српских производа, али код нас не постоји довољно организован систем који би обезбедио количине, као и сигурност и трајност у временском смислу. Зашто ја говорим о квантитету?- Потенцијал српске пољопривреде је много већи и да би она могла не само у квалитету, него и у количинама много више да извезе. Коначно, видели смо да је извоз у Русију скочио и наравно то није само зато што су цене биле добре, него зато што су и количине повећане и ми одједанпут бележимо више стотина милиона извоз у Русију и у односу на 2009.и 2010.годину то је велики скок.
Ово што сте питали око СТО, то је чињеница коју Србија мора да схвати, да не може да „зарађује“ на таквим преференцијама . У том смислу снижавање царина, које ће Русија морати према другим земљама да уради због чланства у СТО, то ће се исто десити Србији, која је такође пред вратима СТО. Самим прикључивањем ЕУ, Србија је фактички приморана да снижава царине. У сваком случају то је једна реалност, где морају да доминирају тржишни критеријуми и конкурентност. Значи, морају се тражити нише. Када послујете у условима јаке конкурентности, морате да налазите и искористите своје компаративне предности- и то је једини начин. Мада, морам да признам да је било доста страних инвеститора, које су овдеотварали фирме, да би фактички пребацивали, односно извозили без царина своје производе у Русију. Али не може се очекивати на дуги рок да ви имате неку, да кажем специјалну преференцију. Најпре конкурентношћу се Србија мора доказивати на том огромном тржишту.
Русија је огромно тржиште, па ипак из Србије, пут овог тржишта већ годинама одлазе углавном прехрамбени производи. Где Ви видите неискоришћене могућности?
Ја бих поновио да у тим односима, где постоји тако огромна земља као што је Русија и тако мала земља као што је Србија, увек је по правилу, проблем у малој земљи. Србија још увек има огроман раскорак између онога што она ствара и онога што ресурси и људски и материјални омогућавају. Тај јаз између онога што се ствара и онога што је објективно могуће остварити, а та разлика заправо представља један нарасли БДП, који код развијених привреда, тржишних привреда се наравно у једном огромном проценту размењује са светом. Значи ви извозите 50 % свог БДП и увозите исто толико. Србија, нажалост има још јако мало учешће извоза у свом БДП и то је један од њених основних проблема. Русија је посебно важна за Србију, јер је то земља са којом Србија има највећи трговински дефицит, зато што је опет Русија главни снабдевач Србије енергентима. То је прича која дуго траје- могућности неких области у Србији, и у прерађивачкој индустрији донекле, али ја бих рекао, пре свега у пољопривреди и прехрамбеној индустрији су оне где би Србија могла много више да уради и да постепено изједначује ту неравнотежу.
Које су то конкретно гране/ области где би Србија могла више и боље?
Ево ми смо баш радећи на једном пројекту индустријске политике покушали да идентификујемо неке секторе, нпр у прерађивањкој индустрији који су за Србију важни, не само са становишта извоза у Русију, него и зато что запошљавају и омогућавају извоз и представљају гране где су домаћи и страни инвеститори међусобно добро повезани и где имате компаративне предности. То су прехрамбена индустрија, индустрија саобраћајних средстава, металски комплекс, то је индустрија информативно- комуникационих технологија. Коначно оно што се некад звало фармацеутска индустрија, а данас се зове индустрија здравља, која поред фармацеутске индустрије захвата један шири спектар услуга које нуди та област као что су рецимо и бање и разни облици лечења. То је идентификовано као нешто што би Србија требало у оквиру прерађивачке индустрије да форсира, како би се у тим областима и могла појављивати као озбиљнији понуђач на руском тржишту.
Прокоментаришите, молим Вас, тренутно стање у вези са сарадњом са ММФ. Извештај саме делегације ММФ је релативно уопштен, а интерпретације резултата преговора, од стране представника Владе РС се прилично разликују ид интерпретације привредника. Привредници су скептични и верују да замрзавање аранжмана шаље лош знак потенцијалним инвеститорима. Колико су њихови страхови оправдани?
Пошто сам учествовао у разговорима са ММФ, могу отворено да кажем, да је ту био један неспоразум, који је после у медијима представљен као фијаско, као крај преговора итд... Чињеница јесте да је у договорима са ММФ испоштовано све што је требало да буде, али је ту дошло до једног, да тако кажем неусаглашавања, између онога што је стављено у буџет, као што су неке велике гаранције за неке инвестиције јавних предузећа, баш рецимо у области производње гаса или рецимо за наводњавање и за додатно задуживње од неких 300 милиона евра, које обично служе за финансијску помоћ појединим банкама које су се нашле у проблемима, затим за докапитализацију једне наше домаће банке (банке са доминантним домаћим капиталом, као нпр Комерцијална банка). Сад кад се све то сабрало, то није било баш тако мало пара. Током разговора с ММФ, председник владе је врло јасно објаснио шта је ушло у буџет, јасно је речено да су то биле цифре које се највероватније неће реализовати у овој 2012. години и да неки пројекти неће стићи на ред до краја ове године. Такође, речено је да је предвиђено више пројеката, а да неки можда и неће бити реализовани јер се не зна који ће заиста ући у оптицај. Наравно, када се књиговодствено погледа у табеле, онда испада да је то јако много, а у суштини, у пракси се то уопште не би реализовало, тј тај новац није предвиђен за трошење. Дакле и делегација фонда је то апсолутно прихватила као аргумент, али су мишљења да било би добро да се то у парламенту озакони у смислу некаквог ребаланса буџета. Тада смо ми изнели став да за то постоје врло слабе шансе, тј да уочи самих избора то није реално. Нова влада ће одмах морати да прави ребаланс, не само због ММФ-а, већ и због монетарне политике које ће водити. Тада је одлучено да се све само „одложи“ и то је глагол који би требало користити, тако и пише у том писму „postpone“. Дакле, одлаже се позитивна ревизија тог арнжмана из предострожности. Србија, значи, никакве паре није ни тражила
Дакле нема разлога за страх?
Нема. Рецимо, долази једна велика инвестиција, у области прехрамбене индустрије, једна огромна холандска компанија, која откупљује нашег највећег произвођача млека Имлек, то је посао од око 400 милиона евра- значи једна велика трансакција.
И зато верујем да ће се тај програм са ММФ, позитивно озваничити после ребаланса буџета. Али важно је разумети цифре- дакле, велике паре су тамо представљене као гаранција које би држава дала уколико јавно предузеће које ће узети кредит, није у стању да то плати из свог прихода. А држава даје кредит управо, да би јавно предузеће добило јефтинији кредит, нпр, за железнице. У нашем закону о јавном дугу, цела та гаранција, која рецимо може да износи милијарде евра улази у јавни дуг. Дакле, кад ви дате гаранције за рецимо гасовод, тај пројекат ће се градити и својом експлоатацијом отплаћивати- држава ту неће ништа да троши ефективно, али на папиру стоји тих 500 милиона и то повећава јавни дуг. Верујем да ће нова влада, као једну од првих мера, променити закон о јавном дугу, јер међународна пракса каже да у јавни дуг улазе само активиране гаранције, тј онда када држава стварно плати у име јавног предузећа.
Бранка
moderator
Сообщение: 16676
Зарегистрирован: 15.07.09
Откуда: Србија, Београд
Репутация:
6
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dan ... ke.sr.html По рецепту српског проналазача раде руске фабрике Милијардеру Роману Абрамовичу саградили смо симполит-системом аеродром у Русији, каже Милан Девић, добитник многих признања за своје патенте
Замислите кућу изграђену од блокова дебљине свега 25 центиметара, коју лети није потребно расхлађивати, зими додатно грејати, а ватра јој не може ништа читава три сата. Баш за такав објекат, тачније за систем изградње, Милан Девић, доктор технологије грађења и инжењеринга у грађевинарству, добио је гранд при „Златни Архимед” на Међународном сајму иновација, проналазаштва и нових технологија у Москви, како је „Политика” јуче објавила.
– Реч је о „симполит-систему”, то јест о изградњи објеката који би штедели енергију, а да се при томе у њиховим зидовима не задржавају штетне материје. Енергија је социјална категорија и њена цена не може да се повећава у недоглед. Зато су многобројне земље у свету, а нарочито чланице Европске уније, „наредиле” кроз регулативу грађанима да граде „штедљиве објекте”. Дакле, зграде које нису добро изоловане неће моћи да се продају, а ни укњиже. Рецимо, становници Кипра и Немачке, који нису „утоплили” зидове својих станова, плаћају дупло већи порез – објашњава за „Политику” Београђанин Милан Девић проналазак на коме ради пуну деценију.
Нису то све предности објекта саграђеног од симполит-блокова. Зидови такве куће су, тврди наш саговорник, неупоредиво лакши од оних у чијем настајању је „учествовала” опека, па су самим тим и безбеднији у случају земљотреса и пожељнији су за надоградњу. А с обзиром на то да су и „мршавији”, добија се 10 одсто додатне површине.
Все даты в формате GMT
3 час. Хитов сегодня: 8
Права: смайлы да, картинки да, шрифты да, голосования нет
аватары да, автозамена ссылок вкл, премодерация откл, правка нет
ЗА ПОЧЕТАК... АЛИ ВЕЋИНА НАС БИ ИПАК РАДИЈЕ РУСКО СРПСКУ ИМПЕРИЈУ... РАЗУМЉИВО!!!!!!!! 
- участник сейчас на форуме
- участник вне форума
